Pročitajmo prvu stranicu Ivine autobiografije! Želimo joj da nove stranice ispisuje još većim  uspesima i sjajnim rezultatima u daljem školovanju i budućoj profesiji!

„Zovem se Iva Marković. Ove redove pišem kao svršeni đak Osnovne škole „Svetozar Marković“. Peta sam generacija u mojoj porodici, koja je pohađala ovu školu, što uvek i sa ponosom ističem.

Sećanja me vraćaju na sam početak, na prve korake u školskim hodnicima, na susret sa vaspitačicom Bojanom, koja nam je odškrinula vrata školovanja. Vaspitačica Bojana odškrinula, a zatim učiteljica Ana široko otvorila. Učiteljica Ana – osoba toliko jaka, a nežna, brižna i pažljiva, istovremeno i psiholog i pedagog, podrška i podsticaj i uvek objektivan kritičar, a prijatelj za ceo život. Ona je verovatno najveći „krivac“ što ove redove pišem kao đak generacije. Prepoznala je i podržala moju želju za znanjem kao i takmičarski duh.

Moja interesovanja se nisu mnogo promenila od početka školovanja do danas. Prvo sam se susrela sa matematikom i Opštinskim takmičenjem, a kasnije i sa višim rangom takmičenja. Od petog razreda sam se upoznala sa novim predmetima i nastavnicima, koji su znanje i gradivo prenosili sa puno strpljenja i posvećenosti, te su u skladu sa tim i moja interesovanja bila šira. Zahvaljujući nastavnici Mileni gramatika i srpski jezik nisu bili bauk, pa ni takmičenja. Nastavnik Miloš je uspeo toliko da mi približi matematiku da mi je bila omiljeni predmet, kao i nastavnica Vesna hemiju koju sam učila dve godine, ali sam za to vreme stekla znanje, samouverenost i iskustvo kao čvrst temelj za nastavak učenja. Svega se dobro i rado sećam – svake nagrade, prvog mesta na Okružnom takmičenju iz hemije, drugog mesta, takođe iz hemije, prvih i drugih mesta na Opšinskom i Okružnom takmičenju iz srpskog jezika, iz matematike takođe prvih mesta na Opštinskom, drugih i trećih na Okružnim takmičenjima. U stvari, nije bilo školske godine bez nekog dobrog plasmana sa takmičenja. Svako od nastavnika je uspeo na svoj način da dopre i podstakne najbolji i najkreativniji deo mene. Bilo je mnogo likovnih, literarnih konkursa, kao i nagrada i pohvala sa istih. Upečatljivo mi je i takmičenje iz nemačkog jezika u osmom razredu gde sam bila jedini kandidat u celom Jablaničkom okrugu, mada ja do dana takmičenja to nisam znala, ali je zato nastavnica Ljubica radila sa mnom kao da imam najjaču konkurenciju.

Rado se setim svog boravka u osnovnoj školi, svog VIII/1, razrednog Jovice, koji je uvek imao razumevanja i bio bezrezervna podrška kao i svih nastavnika i osoblja koji nisu pomenuti samo iz razloga opširnosti. Mojih osam godina školovanja je period kojim se ponosim i koji ne bi bio tako lep i uspešan bez svih vas.“