Prva asocijacija na pojam inkluzija je uklјučivanje deteta sa teškoćama u razvoju u redovan vaspitno-obrazovni sistem, što danas jeste pravo značenje ove reči. Međutim, inkluzija je mnogo širi pojam koji nije vezan samo za školu, već podrazumeva uklјučivanjee deteta u društveni život zajednice na svim nivoima, gde je krajni ishod osamostalјivanje i dostojanstven život odrasle osobe sa invaliditetom.
Gotovo deceniju unazad inkluzivni pristup je prisutan u školama. Naša škola ima desetak učenika koji rade po prilagođenom programu, o tome i o inkluziji uopšte su danas za Jugmediju govorile Tamara Janković, direktorka škole i Danijela Stoilković, pedagog škole. U nastavku vam prenosimo članak Emilije Mladenović u celosti.
Inkulzivno obrazovanje zahteva puno rada, strpljenja i ljubavi prema deci
Iako je inkluzija ušla je u Zakon o obrazovanju pre deset godina njena implementacija u sve nivoe obrazovanja sporo teče zbog nedovoljne edukacije nastavnika, stručne pomoći, preambicioznih roditelja jedne i nepripremljenih roditelja druge dece, kao i nerazvijene svesti o pravu na različitost, pa se slobodno može reći da je inkluzija u Srbiji tek budućnost
Stručna saradnica u timu za inkluzivno obrazovanje iz Osnovne škole „Svetozar Marković“ u Leskovcu Danijela Stojilković smatra da socijalna inkluzija na jugu Srbije nije neizvodljiva jer oni imaju dobro iskustvo i za sada vrlo uspešno primenjuju ovaj Zakon, ali kao korake ka kompetentnijoj inkluziji i onome što nedostaje školama navodi stručnu pomoć – defektologa i logopeda, koji su im, kako kaže, i više nego potrebni.
„Inkluzija je prisutna u našoj školi, trenutno imamo 11 učenika sa lakšim ili težim oblikom invaliditeta čiji roditelji su uvek prisutni pa nemamo problem oko saradnje. Defektologa i logopeda nemamo a to im je baš potrebno, ovako snalazimo se sami, nešto čitamo, raspitujemo kod stručnjaka i naravno uvek kada imamo mogućnost idemo na seminare da se dodatno edukujemo“, priča za Jugmediu pedagog Danijela Stojilković.
Sa Danijelom je saglasna i direktorka škola Tamara Janković, takođe član stručnog tima, koja dodaje da je nekad sa detetom potrebno da se radi 1 na 1, a to učitelj ili nastavnik koji ima po 30 učenika u odeljenju ne može da izvede.
„Mi smo svesni da moramo da propratimo ono što je donešeno po zakonu i u obavezi smo da obezbedimo inkluzivno obrazovanje. Međutim, imamo kolege koji smatraju da nisu dovoljno stručni, i pored toga što su svi prošli osnovne obuke. U pojedinim situacijama dolazili do toga da ne znaju kako da odreaguju, da su uplašeni ali imaju i želju i volju, pa se sve na kraju završi s pozitivnim rezultatom“, objašnjava direktorka.
Govoreći o mogućem rešenju, Jankovićeva ističe da je najbolji način jedan na jedan, odnosno da to nije rešenje, već da bi najbolje rezultate dalo kada bi nastavnik radio sa tim detetom nasamo i maksimalno mu posvetio pažnju, ali to je, nažalost, nemoguće organizovati u takozvanim masovnim školama.
„Imamo decu sa malo težim invaliditetom i moguća je samo socijalizacija. Možda bi najbolje rešenje bilo da pored stručne pomoći, deca u inkluziji jedan deo nastave slušaju kod nas, a drugi deo u specijalizovanim školama, tačnije da se inkluzija kombinuje“, predlaže direktorka, što se, zapravo, poklapa sa mišljenjem većine stručnjaka iz ove oblasti.
U školi “Svetozar Marković”, kažu naše sagovornice, najbitnija je socijalizacija te dece i kada postoji mogućnost radi se grupno, jer je to i cilj inkluzije.
„Imamo decu koja zaista mogu da uče bez obzira što imaju neki vid invaliditeta, ali sve zavisi od deteta, jer neka deca imaju ličnog pratioca pa kada se desi da neko od njih unervozi i ne može da sedi na času, izađu sa njima pa prošetaju malo kroz dvorište ili im učitelji daju neku posebnu aktivnost da bi mogao sa drugom decom da radi ono što je po planu“, priča nam direktorka.
Kada je reč o gradivu iz srpskog ili matematike, dešava se da deca sa težim oblikom invaliditeta ne mogu da savladaju taj sadržaj, ali kada je recimo likovno ili muzičko u pitanju, objašnjava Stojilkovićeva, uključivanje te dece u grupni rad stvarno daje rezultate, što dovodi do primene prave inkluzije.
Inače, da nedostatke u primeni ovog Zakona, pored prosvetara i roditelja, vidi i Ministarstvo prosvete, najbolje govori činjenica da su u junu započeli sa izradom pravilnika kojim će prvi put regulisati rad pedagoških asistenata koji na časovima pružaju podršku đacima sa invaliditetom.
Uz pomenuti pravilnik, asistencija u učenju bila bi omogućena đacima koji imaju mentalne ili fizičke smetnje u razvoju.
IZVOR: jUGMEDIA