Glubočica između obala – iz dečje književne riznice
Promocija zbornika dečjih radova
Povodom dečje nedelјe u Leskovačkom kulturnom centru 7.10.2019.godine održana je promocija zbornika dečjih radova „Glubočica između obala – iz dečje riznice“ koji je plod saradnje književnog kluba Glubočica i nastavnika OŠ „Svetozar Marković“.
U zborniku se mogu naći pesme i priče učenika leskovačkih osnovnih i srednjih škola koji su pisali o Svetom Savi, o svojoj domovini, saosećali sa srpskim vojnicima, podelili sa nama toplinu svog porodičnog doma, otkrili nam svoja najdublјa osećanja i sećanja iz detinjstva. Iz pročitanih radova videlo se da su im srca čista i otvorena, da su naučili da gledaju srcem, da im je snaga lјubavi dobijena u detinjstvu veća od svakog zla, ali i da im, kao našim mladim sunarodnicima, možemo verovati i ostaviti ovu zemlјu u amanet.
Na promociji su govorili Borkica Milovanović, predsednik književnog kluba Glubočica, Slađana Mladenović, urednik LKC-a, Ljubinka Đorđević, lektor i Ana Stanković, recenzent. Posebna zahvalnost iskazana je nastavniku Ivanu Stojilјkoviću za prelom teksta i dizajn korica zbornika.
Učenike – mlade autore na klaviru je pratio učenik naše škole Aleksa Milić, a ogromnu podršku pružili direktorka i nastavnici naše škole, roditelјi učenika, prijatelјi i ostali brojni gosti.
PISMO VOJNIKU
Poštovani Nikola,
Pišem Vam ovo pismo, jer želim da saznam nešto više o tome kako je bilo u ratovima pošto moja porodica nerado o tome priča.
Kakva je Vaša priča? Već zamišlјam kako skriveni nišanite neprijatelјa, drhte Vam garave ruke, lice se znoji, srce neobično brzo kuca...izgovarate molitvu: „ Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog“... PUCATE... metak pogađa neprijatelјa u srce, oči mu se sklapaju, umire. Vi to gledate svojim umornim krvavim očima. Otkriveni ste, uzimate nož, ubadate sledećeg u stomak. Pogled Vam se zadržava na krvavom nožu, misao kreće daleko – možda on ima ženu koja uzalud čeka svog dragog na kapiji, ne znajući da je upravo ostala sama sa troje siročadi. Sigurno Vas srce boli, ali morali ste... ili niste ... Umirete od tuge i bola, krivica Vas proganja, ali borba se mora nastaviti.
Kako ste danas? Da li je teško? Da li je moralo tako? Da li je rat ikada rešenje? Ima li u njemu pobednika?
Ostajem da čekam Vaš odgovor...
Teodora Drašković 8-2
PISMO VOJNIKU
Dragi vojniče,
Dok sedim u svojoj toploj sobi, kraj starinske peći koja obasjava zidove, razmišlјam o tebi i pišem ti da znaš da nisi sam.
Čvrsto držiš pušku i pažlјivo osluškuješ. Ponekad ti misao odleti, ali te sova svojim hukom vrati u stvarnost.
Ja mislim na tebe, molim se za tebe i sve tvoje drugove na straži, u rovu, u dalekim krajevima. Neka te moje pismo bar malo ugreje u ovoj zimskoj noći. Želim da ti vojnički dani što brže prođu pa da opet budeš u svom domu.
Kada ti je teško, seti se mene, seti se svih majki, očeva, braće i sestara koji negde čekaju svakog od vas i da je u mislima uvek s tobom neko.
Đorđe Stanković 8-1
Kisel kupus
Došja mi tatko doma
tražija kupus zreli
odo ja u podrum
a onoj se kupus kiseli.
Vraćam se iz podrum
veštica me plaši
ja uvati kupus
i odo kod naši.
Jedva sam pobegja
tatko me utepaja
zato što sam kupus loš izabraja.
Majka me brani
kaže da je kupus rani
mora bude takav
tatko će me sarani.
Varivo gotovo
kupus ubav rani
tatko ga pojea
majka više neće mora da me brani.
Velјko Miladinović i Petar Stojilković
Šta je lјubav?
Ljubav je kad voliš
cvet koji cveta,
list koji lista,
reku koja blista.
Za sjaj u majčinom oku,
nežnost i njenu brigu,
lјubav je reč mala,
ni u veliku knjigu ne bi stala.
Ljubav je kad voliš
jutro koje sviće,
lјubav je kad voliš
svako živo biće.
Iva Jovanović 8-3
Ja sam Mesec
Ja sam Mesec
I ne izgledam uvek isto.
Ponekad sam okrugao srebrni krug.
Ponekad sam kao osmeh.
Ponekad te iznenadim
I sakrijem se na neko vreme.
Pogledaj ka nebu
U moje prijatelјsko svetlo.
Kakav li ću oblik imati večeras
Kada me budeš video?
Mihailo Krstić 8-2
BUDI ZVEZDA KOJA VOLI
Budi zvezda koja voli,
Popni se na tamno nebo,
Svoju mu lјubav daj
I najjače zablistaj.
Osvetli reke i planine,
I one male ptice i bubice,
I onog dečaka koji u Mesec gleda,
I ono cveće sa livada.
Pokaži put izgublјenoj deci,
Pokaži sjaj majčine suze,
Oštrinu iskazane reči
I težinu ćutnje.
Osvetli sve puteve mračne
Devojci koja o lјubavi mašta,
Ljudima koje smo ostavili
I onima koje smo zaboravili.
Baci sjaj na klupu u parku
Na kojoj više nikoga nema,
Na usamlјenog starca
Koji nekoga uzalud čeka i drema.
Budi zvezda koja voli
I svetlost svoju svima daje,
U mraku se ne može voleti,
Neka svetlost večno traje!
Iva Petković
Pesma o Vuku
U Tršiću kraj Loznice
jedno čobanče čuvalo je kozice.
Ime Vuk su mu dali
da bi ga od veštica sačuvali.
Rođak Jevta donosio mu je knjige
koje mu zadavahu brige.
Rešio je da nauči da čita,
pa svakog poče ponešto da pita.
Tako posta samouk
naš veliki Vuk.
Posle ustanka ode u Beč
i svim Srbima dade reč
da će narodne pesme zapisati
i azbuku uprostiti
da bude laka za svakog đaka.
Dobismo 30 slova,
neka stara, neka nova,
i ne beše teško više
da se kako se govori piše.
Sve od Vuka pa do sada
uz malo đačkog rada
naučiće svako
da je pisanje baš lako.
Hvala, Vuče, hvala tebi,
bez tebe Srpče gde bi!
Nikola Stanković
,,Savino delo je ušlo u legendu i ostalo da traje, da živo i radosno zrači“
Crveno rumenilo sutona polako je davalo nejasne obrise o još jednom prošlom danu. Razmišlјala sam o lјudima i njihovim postupcima. Nјihova dela i ideje su promenile svet, stvorile su neko bolјe sutra. Većina njih je išlo pre svog vremena, svojim umećima su stvarali čuda, čuda koja još uvek traju.
Nalazim se u nekom vremenu i nekom dobu, meni nepoznatom. Grad ni nalik ovim današnjim, nema vozila,nema trotoara, ni visokih zgrada. Sve je nekako kao iz vremena mojih predaka koji su stvarali istoriju. Zbunjeno posmatram lјude oko sebe, osluškujem njihov govor, čudan je, ali ipak razumlјiv. Pokušavam da idem u korak sa njima, ali mi nekako ne uspeva. Uputila sam se negde, a ni sama ne znam gde. Dopustiću mom srcu da me vodi. I, gle, kao u nekom čudu, stvori se velika grupa lјudi koja ide ka istom cilјu. Krenula sam sa njima, idem bez potpunog cilјa, ali osećam da ću otkriti ono za čim tragam.Oko mene mnogo žena, same ili sa decom, dosta staraca i bolesnih. Većina od njih jedva hoda, ali su uporni, oni moraju stići do svog odredišta. Muškarci u grupama dozivaju nečije ime, tiho, pa sve glasnije i glasnije. Čujem reči: svetitelј, učitelј, arhiepiskop, lekar... Na kraju gromoglasno svi, kao jedan viču: ,,Sveti Sava!!!“Shvatam, ja jesam na Vračaru, godina je 1594. U dalјini vidim Sinan-pašu, njegove reči probadaju kao strele, on viče: ,,Gori, gori, svešteniče!“ Odjednom totalni mrak, ne čuje se više niko, svuda je tišina. Jedino što obasjava Vračar su iskre, koje su svuda oko nas. Svaka svetli sa određenim cilјem, narod juri, želi da dotakne, bar na tren, jednu iskru. Ja u svakoj vidim njegove oči.. On nas posmatra, bodri, leči...On je svuda oko nas. Milion iskri, milion toplih pogleda. Ljudi se osećaju bolјe, srećniji su i vera im je još jača.
Čudno je to kako se vrata istorije ponekada preokrenu. Mnogi su imali cilј da unište moć Svetog Save i pravoslavlјa, a učinili su suprotno. Podstakli su lјude da veruju još više, jer prave legende traju i radosno zrače , baš kao i iskre nad Vračarom.
Anja Đorđević
Mali zabavnik
Mali zabavnik volim da čitam,
pa se često pitam
zašto ne izlazi svakog petka
da ga čitam brzinom ispalјenog metka.
,,Mali odmor“, ,,Mućni glavom“,
rešavam sa mukom malom,
a ,,Šetnja oko sveta“
omilјen je deo svakog deteta.
,,Mala deca - veliki lјudi“
uče nas da postanemo dobre ćudi.
,,Pitam se, pitam“ i ,,Dečja planeta“
bolјe su od Lignjoslavlјevog klarineta.
,,Daje se na znanje“
komšija prodaje svoje imanje!
Nasmeje me ,,učenik Dikobi“,
ako neće on, ko drugi bi?
Anastasija Pejčić 8-3