Otadžbina, Đura Jakšić

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;

A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, -
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema -
Nogom ćeš stupit možda, poganom!
Drzneš li dalje? ... Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati!
Al jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
„Otadžbina je ovo Srbina!”

Svetli grobovi, Jovan Jovanović Zmaj

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l' bejaste vi na groblju kada,
Aj' na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j' zemlja kom se hodi;
Groblje j' voda kom se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje j' spomen doba sviju,
Groblje — knjige što se štiju,
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja.
I čitulja viših slika
Izbranika, mučenika,
Od početka pamtiveka,
Sve j' to groblje —
Al' je i kolevka.

Nema broja ni imena
U visini zvezdam' svima,
Kamol' broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j' tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća,
— No pogdekom uvek gori sveća.
Il' je sveća, il' je ime svetlo,
Il' su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojim zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju —
Kad se umlje u prošlost udubi
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete
U davnine i svete i klete,
Da ti mis'o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć' se iz daljnih eona
U povorci onoj dugoj —
Dostavljajuć' jedna drugoj
Strujom koja napred leti,
Težeć' samo jednoj meti.
Pa se tako svetli mlazi -
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
— U grob samo sruši kosti,
Strese pep'o koj' mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.

Ko s'osvrne da pogledi.
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako j' živo,
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikiv'o:
„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!”
„Što ne mogoh — ti ćeš moći!”
„Kud ja nisam — ti ćeš doći!”
„Što ja počeh — ti produži!”
„Još smo dužni — ti oduži!”
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni',
Spajajući gromkim jekom
I Božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.
Oko svakog svetlog groba
(Baš k'o gore oko zvezda)
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara,
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici svetog žara; —
Tu se sleg'o život mladi
Da se s grobom razgovara.
„I ti pade, dragi brate!”
— „Nisam, deco, vas dok traje!”
„Je l' ti borba bila teška?”
— „Pokušajte, milina je!”
„Šta si hteo? — kud si poš'o?”
— „Tamo kud se stići mora!”
„Zar je vera tako jaka?”
— „Uvek jača od zlotvora!”
„Malo nas je koj' bi smeli” —
— „Al' vas jaka sila kreće!”
„Zar ko može stići celi?”
— „Ko posumnja nikad neće!” -
„A ko behu oni divi
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?”
— „To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
Nad oblakom mraka gusta,
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
život prazan — mladost pusta!
Oko svakog svetlog groba
Prikuplj'o se život novi,
Naslednici svetlog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć' dušom svetle zrake. —
Jest. tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega, —
Al' je sin'o grobak novi, —
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P' onda gore, p' onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razum'u se.
Da l' to snaga niče nova? —
— Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s' kupe
Oko groba Đurinoga! 

Manasija, Vasko Popa

Plavo i zlatno
Poslednji prsten vidika
Poslednja jabuka sunca

 Zografe
Dokle tvoj pogled dopire

Čuješ li konjicu noći
Alah il Ilalah

Kičica tvoja ne drhti
Boje se tvoje ne plaše

Bliži se konjica noći
Alah il Ilalah

Zografe
Šta li vidiš na dnu noći

Zlatno i plavo
Poslednja zvezda u duši
Poslednji beskraj u oku

Simonida, Milan Rakić

Iskopaše ti oči, lepa sliko!

Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na iščađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, –
Tvoje već davno iskopane oči!

Srbija, Oskar Davičo

Ja znam sva tvoja lica,
svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči,
razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje,

i brige tvoje,oj, Srbijo među pesmama među šljivama
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama,
među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa,
kao suza mosta,
kao onaj poljubac,
onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milošto meka, klik si divlje plovke 
nad jarom iz koje stasa 
crveni ugalj sunca 
u zrnu svakog klasa, 

ali bosa pesmo gluve žalopojke, 
kad prestaju pesme,
kad počinju psovke? 
Gladna ruke, slepe jadikovke, 
kad će hajduk bune iz tebe da grune? 

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje 
zalud je oranje, zalud je letina? 
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje 
nabrekla Mačva od žita,
oteklo Pomoravlje, 
bure u bune, za čije se zube lavlje 
dimi od mleka ovca i dimi planina, 
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita? 

Kroz mukle lance dana,
koža suvonjavih. 
Svu su je proderali duboki rovovi bora. 
Od rovovskog rata od zemlje poplavi 
i skori se lice preko gladi - kora; 

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani;
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa - udari…
A svako od tuge za dan kao vek čitav osta.

I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama, 
oj, Srbijo među ljudima 
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama,
među brdima, 
oj, Srbijo, 
pesmo među narodima. 

Tužna pesmo, majko stara, 
brat nam je u taljigama dovukao iz grada 
kamenu ploču, kamenog dinara, 
za med našeg znoja, vino našeg rada. 

A đikaju deca ;u lazigaćama,
pod kosom, 
u blatu, među svinjama,
među patkama, 
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom,
više postom, 
više bajkama, uspavankama,
više gatkama, 

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada;
da gnev po cele noći do oblaka pali;
bunom iz koliba, polja, vinograda,;
pevajući srcem što sebe ne žali 
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali, 

Oj, Srbijo među bunama,
među šljivama, 
oj, Srbijo među ljudima 
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.